Autor: Ričard Fajnman
Prevod: Milija Jovičić
Tokom srednjeg veka postojale su svakakve vrste ludih ideja, jedna od njih je ta da parče nosorogovog roga može povećati potenciju. Onda je otkriven metod za razdvajanje ideja – pokušati nešto i videti da li radi, a ako ne radi, onda to eliminisati. Metod je postao organizovan, naravno, u nauci. I to se toliko razvilo, da smo sada u naučnoj eri. Zapravo to je takva naučna era, da imamo teškoće da razumemo kako su vračevi mogli da postoje, kada ništa od onoga što su predlagali i nije radilo – ili je vrlo malo od toga radilo.
Pa čak i danas srećem mnogo ljudi koji me pre ili kasnije uvuku u razgovor o NLO-ima, ili astrologiji, ili nekoj formi misticizma, proširenju svesti, novim vrstama svesnosti, ESP-u, i tako dalje. I zaključio sam da to nije naučni svet.
Većina ljudi veruje u mnoge lepe stvari, stoga sam odlučio istražim zbog čega. I ono što je bilo pripisivano mojoj radoznalosti za istraživanje me je dovelo do takvih teškoća, gde sam pronašao toliko đubreta, koje me je zatrpalo. Prvo sam počeo da istražujem različite ideje misticizma i mističnog iskustva. Išao sam u izolacione tankove i provodio sam mnogo časova halucinirajući,pa znam nešto o tome. Onda sam otišao u Esalen, koji je rasadnik ove vrste misli (to je čudesno mesto; trebalo bi da ga posetite). To me je zatrpalo. Nisam ni slutio koliko je toga bilo.
U Esalenu su postojale neke velike kade napajane toplim izvorima koji su se nalazili na obodu, oko trideset stopa iznad okeana. Jedno od meni najugodnijih iskustava je bilo da sedim u jednoj od tih kada i posmatram talase koji se razbijaju o kamenu obalu ispod, da piljim u čisto plavo nebo iznad, i da posmatram lepa nage žene koja su su mirno pojavljivala i ulazila u kadu sa mnom.
Jednom sam seo u kadu gde je bila prelepa devojka koja je sedela sa momkom koji izgledao kao da je ne poznaje. Odmah sam počeo da mislim, „Bože! Kako da započnem razgovor sa ovom lepom nagom devojkom?“
Pokušavao sam da smislim šta da kažem, kada joj je on rekao: „Ja, ovaj, učim masažu. Mogu li da provežbam na tebi?“
„Naravno,“ reče ona. Izašli su iz kade, i ona je legla dole na obližnji sto za masažu.
Mislio u sebi: „Kako dobra linija! Nikada ne bih mogao ni da zamislim nešto nalik tome!“ On je počeo da trlja njen palac. „Osećam nešto,“ reče on. „Osećam neko udubljenje – da li je to hipofiza?“
Izbrbljao sam, „Daleko si ti od hipofize, čoveče!“
Pogledali su me, prestrašeno – otkrio sam se – i rekli, „To je refleksologija!“
Brzo sam zatvorio oči i izgledao sam kao da meditiram.
To je samo primer stvari koje su me obarale s nogu. Takođe sam se upuštao u ekstrasenzornu percepciju i PSI fenomene, a poslednja ludost bio je Uri Geler, čovek za koga se pretpostavlja da ima mogućnost savija ključeve svojim prstima. Otišao sam u njegovu hotelsku sobu, na njegov poziv, da vidim demonstraciju i čitanja misli i savijanja ključeva. Nije uspešno pročitao nijednu misao; pretpostavljam da niko ne može da pročita moje misli.Posle je moj sin držao ključ, Geler ga je pritisnuo, i ništa se nije desilo. Onda nam je rekao da bi to bolje radio pod vodom, i tako da možete zamislite sliku svih nas kako stojimo u kupatilu sa puštenom vodom i ključem ispod vode, i njega kako pritiska ključ svojim prstima. Ništa se nije desilo. Nisam mogao da ispitam fenomen.
Ali onda sam se zamislio, šta još postoji u šta mi verujemo? (Razmišljao sam onda o vračevima, i kako je lako biti drzak prema njima primetivši da im ništa nije upalilo). Pa sam našao stvari u koje čak mnogo više ljudi veruje, na primer da mi znamo kako da podučavamo. Postoji velika škola metoda čitanja i matematičkih metoda, i tako dalje, ali ako obratite pažnju, videćete da ocene iz čitanja idu na dole, ili jedva idu na gore, uprkos činjenici da stalno koristimo te iste ljude da poprave metode. To je lek vračeva koji neće pomoći. Trebalo bi pogledati unutar; kako oni znaju da će njihovi metodi biti uspešni? Drugi primer je kako postupati (napomena: možda još bolje postupati?) sa kriminalcima. Mi očigledno ne napredujemo u smanjenju stope zločina, metodom koji koristimo da bi postupali sa kriminalcima – mnogo teorisanja bez napretka.
A ipak, za te stvari se kažu da su naučne. Proučavamo ih. I ja mislim da su obični ljudi sa zdravorazumskim idejama zastrašeni ovom pseudonaukom. Nastavnik koji ima neku dobru ideju kako da podučava svoju decu da čitaju je primoran od strane školskog sistema da radi na drugačiji način – ili je čak obmanut, od strane samog školskog sistema, da njegov metod nije nužno dobar. Ili roditelj loših dečaka, nakon vaspitavanja na jedan ili drugi način, oseća krivicu do kraja svog života zato što nije uradio «pravu stvar», saglasno sa ekspertima.
Zato mi zaista treba da ispitamo teorije koje ne rade, i u nauku koja nije nauka.
Mislim da su obrazovne i psihološke studije koje sam spomenuo, primeri nečega što bih nazvao naukom kargo kulta. U Južnim morima postoji kargo kult među ljudima. Tokom rata (napomena: Drugog svetskog) oni su videli avione koji sleću sa mnogo dobrog materijala, i oni su želeli da se ista stvar dešava sada. Dakle oni su udesili da imitiraju stvari kao što su piste, da pale vatre duž pista, da prave drvenu kolibu za čoveka koji sedi unutra, sa dva drveta na njegovoj glavi kao slušalicama i bambusovim štapovima pobodenim kao antene – on je kontrolor – i oni su iščekivali sletanje aviona. Uradili su sve kako treba. Forma je bila savršena. Izgledalo je tačno onako, kako je izlgledalo ranije. Ali nije radilo. Nijedan avion nije sleteo. Zato ja ove stvari nazivam naukom kargo kulta, zato što prate sva očigledna pravila i oblike naučnog istraživanja, ali propuštaju nešto ključno, zbog čega avioni ne sleću.
Sada je potrebno, naravno, da vam kažem šta su oni propuštali. Ali to bi bilo toliko teško kao što bi bilo objasniti ostrvljanima Južnog mora kako da urede stvari tako da oni mogu dobiti bogatstvo u njihovom sistemu. To nije nešto jednostavno kao reći im da usavrše oblik slušalica. Ali ima jedna odlika koju sam primetio da uobičajeno nedostaje u kargo kult nauci. To je ideja za koju se svi nadamo da ste je naučili tokom učenja prirodnih nauka u školi – mi nikad ne kažemo eksplicitno šta je to, ali samo nadamo da možete razumeti na primerima naučnih istraživanja. Prema tome, zanimljivo je izneti je sada i otvoreno govoriti o tome. To je vrsta naučnog integriteta, principa naučnog mišljenja koje odgovara vrsti krajnjeg poštenja – vrsta napinjanja. Na primer, ako radite eksperiment, treba da prijavite sve što mislite da je moglo da ga učinim ništavnim – ne samo šta mislite da je u redu u vezi s njim: drugi uzroci koji su mogli verovatno da objasne vaše rezultate; i stvari koje mislite da ste eliminisali nekim drugim eksperimentom, i kako su se ponašale (– da biste bili sigurni da neke druge kolege) mogu reći da su eliminisane.
Moraju se pružiti detalji koji mogu baciti sumnju na vaše na vašu interpretaciju, ako ih znate. Morate dati sve od sebe – ako znate bilo šta što je pogrešno, ili možda pogrešno – da objasnite to. Ako napravite teoriju, na primer, i oglasite je, onda morate predstaviti sve činjenice koje se ne slažu sa njom, kao i one koje se slažu sa njom. Postoji takođe jedva primetan problem. Kada ste stavili više ideja zajedno da biste napravili razrađenu teoriju, da bi ste se osigurali,kada objašnjavate sa čime se uklapa da nisu te stvari koje se uklapaju nisu samo stvari koje su omogućile ideju za teoriju, već da konačna teorija stvori da iz toga još nešto dobro izađe, pored toga.
Sve u svemu, suština je u tome da pokušate da pružite sve informacije koje mogu pomoći drugima da sude o vrednosti vašeg doprinosa,a ne samo informaciju koja vodi do procene u jednom ili drugom određenom pravcu.
Najlakši način da objasnim ovu ideju je da je suprostavim, na primer, oglašavanju. Sinoć sam čuo da jestivo ulje Veson (Wesson) ne prodire u hranu. Dobro, to je tačno. To nije nepošteno; ali ono o kojoj ja govorim nije samo stvar nepoštenja, već naučnog integriteta, što je drugi nivo. Činjenica koju bi trebalo dodati u reklamnu tvrdnju je ta da nijedno ulje ne prodire kroz hranu, ako se koristi na određenoj temperaturi. Ako se koristi na nekoj drugoj temperaturi, onda će sva prodirati, uključujući i ulje Veson. Dakle to je implikacija koja je saopštena, nije činjenica, što je tačno, i razlika je što moramo da se pomirimo s tim.
Naučili smo iz iskustva da će istina uvek izaći na videlo. Drugi eksperimentatori će ponoviti Vaš eksperiment i naći bilo da ste pogrešili, bilo da ste bili u pravu. Prirodni fenomeni će se složiti ili razići sa vašom teorijom. I, iako možete dobiti neku trenutnu slavu i uzbuđenje, nećete steći dobru reputaciju kao naučnik ako niste pokušali da budete veoma pažljivi u ovoj vrsti posla. I upravo je ova vrsta integriteta, ova vrsta pažnje da ne prevarite sebe, koja u velikom stepenu nedostaje mnogim istraživanjima u nauci kargo kulta.
Veliki deo njihove teškoće je, naravno, težine predmeta i neprimenjivost naučnog metoda na predmet. Ipak trebalo bi podvući da ovo nije jedina teškoća. To je razlog zašto avioni nisu sleteli na ostrvo – jer oni ne sleću.
Naučili smo mnogo iz iskustva o nekim od načina samoobmane. Jedan primer: Miliken je izmerio naelektrisanje elektrona u eksperimentu sa kapima ulja, koje padaju, i dobili smo odgovor za koji mi sada znamo da nije potpuno tačan. Nije baš mnogo, zato što je imao pogrešne vrednosti za viskoznost vazduha. Zanimljivo je pogledati istoriju merenja naelektrisanja elektrona, posle Milikena. Ako ih stavite kao grafik funkcije od vremena, naći ćete da je jedan rezultat malo veći od Milikenovog, sledeći je malo veći od tog, sledeći je veći od tog, sve dok na kraju ne dođu do broja koji je veći.
Zašto nisu otkrili da je novi broj odmah bio veći? Stvar je u tome da su naučnici posramljeni ovom istorijom zbog toga što je očigledno da su ljudi radili stvari slične ovome: Kada su dobijali broj koji je suviše iznad Milikenovog, mislili su da je nešto pogrešno – i oni su tražili i našli razlog zašto je nešto moglo biti pogrešno. Kada su dobili broj blizu Milikenove vrednosti oni nisu pažljivo zagledali. I tako su oni eliminisali brojeve koji su bili suviše daleko, i radili su ostale slične stvari. Mi smo danas naučili te trikove, pa sada nemamo tu vrstu oboljenja.
Ali ova duga istorija učenja – kako ne prevariti sebe, da posedujete potpuni naučni integritet je, ja se izvinjavam, to je nešto što nije posebno uključeno u neki određeni kurs za koji ja znam. Mi se samo nadamo da ste prihvatili to osmozom (usput).
Prvi princip je taj da ne smete obmanuti sebe, a vi ste najpogodnija osoba koju možete obmanuti. Zato morate biti veoma pažljivi u vezi s tim. Kad ne prevarite sebe, onda je lako ne obmanuti druge naučnike. Potrebno je samo da budete iskreni na konvencijalan način nakon toga.
Želeo bih da dodam nešto što nije bitno nauci, ali otprilike nešto u šta ja verujem, a to je da ne treba da obmanjujete laika kada pričate kao naučnik. Ne želim da vam govorim šta da radite u vezi sa varanjem svoje žene, ili vaše devojke, ili tako nešto, kada ne pokušavate da budete naučnik, već obično ljudsko biće. Ostavićemo te probleme vama i vašem rabinu. Ja pričam o spefičnom, posebnom tipu integriteta koji nije laganje, već da date sve od sebe da bi ste pokazali da možda grešite, što bi trebalo da imate kada se ponašate kao naučnik. I ovo je naša odgovornost kao naučnika, posebno prema drugim naučnicima, i mislim prema laicima.
Na primer, bio sam pomalo iznenađen kada sam pričao sa prijateljem koji je išao na radio. Bavi se kosmologijom i astronomijom, i pitao se kako bi mogao da objasni koje su primene njegovog posla. «Dobro», rekao sam mu, «ne postoji nijedna.» On je rekao: «Da, ali onda nećemo dobiti podršku za veća istraživanja te vrste.» Mislim da je to vrsta nepoštenja. Ako se predstavljate kao naučnik, onda bi trebalo da objasnite laiku šta radite, i ako ne žele da vas podrže pod tim okolnostima, onda je to njihova odluka.
Jedan primer principa je ovaj: Ako ste se odlučili da testirate teoriju, ili želite da objasnite neku ideju, trebalo bi uvek da objavite to, štagod proisteklo iz toga. Ako samo objavljujemo rezultate određene vrste, mi možemo učiniti da argumenti izgledaju dobri. Moramo objavljivati obe vrste rezultata.
To je takođe važno u davanju određene vrste saveta vladi. Pretpostavimo da vas senator pita za savet o tome da li da naftne bušotine budu u njegovoj državi; i vi odlučite da bi to bilo bolje u nekoj drugoj državi. Ako ne objavite takav rezultat, meni to izgleda kao da ne dajete naučni savet. Iskorišćeni ste. Ako se desi da se vaš konačni odgovor podudara sa željama vlade ili političara, oni to mogu koristiti kao argument u njihove svrhe; ako ne, oni ga uopšte neće objaviti. To nije davanje naučnog saveta.
Druge vrste grešaka su karakterističnije za siromašne nauke. Kada sam bio na Kornelu, često sam pričao sa ljudima sa odseka za psihologiju. Jedna studentkinja mi je rekla da bi želela da uradi eksperiment koji je bio nešto nalik ovome – nađeno je od strane drugih da pod određenim uslovima – X, pacovi urade nešto – A. Ona je bila radoznala i pitala se ako ona promeni uslove na Y, da li će pacovi još uvek raditi nešto pod A. Pa je njen predlog bio da se odradi eksperiment pod uslovima Y i da se vidi da li oni još uvek rade A.
Objasnio sam joj da je neophodno prvo da ponovi u njenoj laboratoriji eksperiment druge osobe – da uradi to pod stanjem X da vidi da li će ona takođe dobiti kao rezultat A, i onda da promeni uslove na Y i vidi da li se A promenilo. Onda bi ona znala da je prava razlika stvar za koju je mislila da ju je držala pod kontrolom.
Bila je oduševljena ovom novom idejom, i otišla je kod svog profesora. I njegov odgovor je bio – ne, ne možeš uraditi to, zato što je eksperiment već urađen i traćila bi vreme. To je bilo 1947. ili tu negde, i izgledalo je važilo opšte pravilo onda da se ne pokušava sa ponavljanjem psiholoških eksperimenata, već samo sa promenom uslova i posmtranjam rezultata.
Danas postoji određena opasnost od sličnih dešavanja čak i u čuvenoj oblasti fizike. Bio sam šokiran kad sam čuo da je eksperiment odrađen u velikom akceleratoru u Nacionalnoj akceleratorskoj laboratoriji, gde je jedna osoba koristila deuterijum. U nameri da uporedi svoje rezultate sa teškim vodonikom sa onim što se može dobiti sa lakim vodonikom, on je morao da upotrebi podatke iz tuđeg eksperimenta na lakom vodoniku, koji je rađen na drugačijoj aparaturi. Kada sam pitao zašto, on je rekao da je to bilo zato što nije mogao da dobije još vremena na programu (zato što imate malo vremena i to je veoma skupa aparatura) da uradi eksperiment sa lakim vodonikom na ovoj aparaturi, zato što ne bi bilo bilo nikakvih novih rezultata. I tako ljudi koji rukovode programima u NAL-u žude za novim rezultatima, u nameri da dobiju više novca da održavaju stvari za potrebe odnosa sa javnošću, oni unižavaju, verovatno, vrednost sopstvenih eksperimenata, što je svrha same stvari. Često je veoma teško za eksperimentalce tamo da odrade svoj posao onako kako njihov naučni integritet zahteva.
Međutim, nisu svi eksperimenti u psihologiji ovog tipa. Na primer, bilo je mnogo eksperimenata gde su pacovi trčali kroz sve vrste lavirinata, i tako dalje, sa ne baš najjasnijim rezultatom. Ali 1937. godine čovek po imenu Jang (Young) je uradio jedan zanimljiv eksperiment. Imao je dugačak prolaz sa vratima niz jednu stranu kuda su pacovi ulazili, i vrata kroz drugu stranu gde je bila hrana. Želeo je da vidi da li bi mogao da trenira pacove da uđu na treća vrata odakle god ih puštao. Ne. Pacovi su odmah jurili na vrata gde je bila hrana malopre.
Pitanje je bilo, kako su pacovi znali, s obzirom na to da je prolaz bio tako lepo izgrađen i tako jednoličan, da su to bila ista vrata kao malopre? Očigledno je bilo nešto u vezi s vratima što je bilo drugačije od ostalih vrata. Zbog toga je crtao vrata veoma pažljivo, uređujući teksture na ulazu vrata da budu istovetne. Još uvek su pacovi mogli da pogode. Onda je mislio da pacovi mogu da namirišu hranu, pa je koristio hemikalije da promeni miris posle svakog puštanja. Još uvek su pacovi mogli da pogode. Onda je shvatio da bi pacovi mogli da pogode gledanjem svetla i rasporeda u laboratoriji kao bilo koja zdravorazumska osoba. Pokrio je prolaz, i još uvek su pacovi mogli da pogode.
Konačno je otkrio da su mogli da pogode prema tome kako je pod zvučao kada su trčali preko njega. I on je to mogao da popravi jedino postavljanjem prolaza u pesak. Pokrio je jedan po jedan sve moguće dokaze i konačno je bio u stanju da obmane pacove pa su oni morali da nauče da idu na treća vrata. Ako bi popustio bilo koji od ovih uslova, pacovi bi znali.
Sada sa naučne tačke gledišta, to je A-broj- jedan eksperiment. To je eksperiment koji čini eksperimente sa puštanjem pacova osetljivim, zato što ne pokriva putokaze koje pacovi zaista koriste, a ne ono što vi mislite da se koristi. I to je eksperiment koji vam govori tačno koje uslove morate da koristite u nameri da budete pažljivi i kontrolišete sve u eksperimentu sa trčanjem pacova.
Pogledao sam u kasniju istoriju ovog istraživanja. Sledeći eksperiment, i onaj posle njega, nikada nisu spomenuli gospodina Janga. Nikada nisu koristili nijedan od njegovih kriterijuma postavljanja koridora na pesak, ili da budu veoma pažljivi. Oni su samo puštali pacove na stari način, i nisu obraćali pažnju na veliko otkriće gospodina Janga, njegovi radovi, takođe, nisu spominjani, zato što on nije otkrio ništa o pacovima. Ali ne obraćajući pažnje na eksperimente kao što je ovaj, to je jedna od karakteristika nauke kargo kulta.
Sledeći primer su ESP eksperimenti gospodina Rajna (Rhine) i ostalih. Nakon što su mnogi, a i oni sami kritikovali sopstvene eksperimenate, popravili su tehniku tako da su dejstva manja i manja, sve dok postepeno ne nestanu. Svi parapsiholozi traže neki eksperiment koji može biti ponovljen, da ga možete uraditi opet i dobiti iste efekte, čak i statistički. Da li rade na pacovima – ne, ovog puta su ljudi koji rade gomilu stvari i dobijaju određen statistički efekt. Kad sledeći put budu pokušali, neće ga više dobiti. I sada pronađite čoveka koji kaže da je očekivati ponovljiv eksperiment irelevantan zahtev. To je nauka?
Ovaj čovek takođe govori o novoj instituciji, u govoru kad se povlači sa položaja dirketora Instituta parapsihologije. I govoreći ljudima šta je sledeće što treba da urade, on kaže da jedna od stvari koju moraju da urade da budu sigurni da samo treniraju studente koji pokazuju sposobnost da dobiju PSI rezultate u prihvatljivoj granici, a ne da gube sopstveno vreme na one ambiciozne i zainteresovane studente koji dobijaju samo slučajne rezultate. Veoma je opasno imati takav stav u predavanju – predavati studentima samo kako da dobiju određeni rezultat, već treba naučiti kako uraditi eksperiment imajući naučnim integritetom.
Tako da vam želim samo jedno – sreću da budete negde gde ste slobodni da očuvate ovu vrstu integriteta koju sam opisao, i gde se ne osećate pritisnutim potrebom da očuvate vašu poziciju u organizaciji, ili finansijsku podršku, itd., da ne biste izgubili vaš integritet. Želim vam tu slobodu!
Predavanje održano na Kaltehu 1974. godine.
