U starim epizodama Radio Galaksije, od maltene samog početka pre 12 godina, onim koje su umele da traju i po tri sata, imali smo jednu redovnu rubriku koja se zvala “Jedan pisac, jedna knjiga”. Pričali smo o piscima i knjigama koje su nama bile važne i za koje smo verovali da svako treba da ih pročita!
Čuvena je ova špica u kojoj je “televizija vrlo edukativna”, u kojoj “svaki put kad neko upali TV, ja odem u drugu sobu da čitam knjigu” i u kojoj “prljava knjiga nikad nije prašnjava”.
U ovoj epizodi smo se vratili toj rubrici i od nje napravili malu emisiju. Ovo je prva epizoda i to nam donosi dve knjige!
Knjige o kojima smo govorili su:
Olga Tokarčuk: “Bizarne priče”
Poslednje objavljeno delo dobitnice Nobelove nagrade za 2018, zbirka od deset pripovedaka, čiji je zajednički imenitelj fascinacija čudnovatošću koja se obično dovodi u vezu s rubnim prostorima i liminalnim stanjima. Kao i u svojim prethodnim knjigama, Olga Tokarčuk nam postavlja pitanja koja nas izbacuju iz komfora, podseća nas na to da se svet čoveku migolji, izmiče mu, da sve manje imamo kontrole nad svojim postignućima, da se u današnjim društvima demokratija neopazice pretvara u diktaturu, i da su uloge koje preuzimamo na sebe poluge socijalnih konstrukata. Dobro poznate stare hrišćanske ideje iznosi u novom ruhu, a rekonstituisanu čovekovu vezu s prirodom nudi u transhumanistickoj viziji dragovoljnog oživotinjavanja. Ovo nisu samo priče o kloniranju, usamljenosti i nemogućnosti da shvatimo sebe i svoj položaj u utvrđenim društvenim ulogama; svaka priča je po jedna iščašena vizura koja podstiče potrebu da damo svetu nekakav smisao u metafizičkom ustrojstvu. Tipično za sve knjige Tokarčuk: dovoditi u pitanje aksiome zato da bi pomerene granice otvarale iznenađujuće vidike, i da bi potreba za prevazilaženjem ograničenja proradila kao mentalna nužda. Jer umetnost i postoji zato da bi provocirala ono na šta se bojimo i da pomislimo.
Zoran Radovanović: “Istina o vakcinama”
Suočen sa sopstvenom odgovornošću za epidemije zaraznih bolesti predupredivih vakcinacijom tokom poslednjih godina, antivakcinalni pokret na zapadu polako gubi i snagu i argumente. Međutim, poput kamena bačenog u vodu, sada ti talasi sve više zapljuskuju ovu, već dovoljno unesrećenu zemlju i region kojem pripada.
Navodni dokazi naših domaćih protivnika vakcinacije, kao svaka imitacija, još su isprazniji od već odbačenih navoda njihovih zapadnih uzora. Ti „dokazi“ su, po pravilu, ispod svakog intelektualno i moralno prihvatljivog nivoa. Štaviše, često rečito govore i o razboritosti prosuđivanja svojih autora.
O knjigama govore: Milan M. Ćirković i Dušan Pavlović
